Enemies to lovers

Da ju je neko tog jutra pitao s kim bi najmanje na svetu želela da provede noć u hotelskoj sobi, izgovorila bi njegovo ime bez sekunde razmišljanja.

Ne zato što je bio grozan čovek. To bi gotovo bilo lakše.

Samo je bio nepodnošljivo samouveren, uvek spreman s pametnim odgovorom i imao je poseban dar da je ispravi baš kada je oko njih najviše ljudi. A ona mu, naravno, nikada nije ostajala dužna.

U poslednjih šest meseci to im je gotovo postalo rutina. On ju je provocirao, ona mu je uzvraćala. On se smejao, ona je prevrtala očima. Sutradan bi sve ponovili.

Sve dok ih službeni put nije doveo do sobe 102.

Hotel je zabrljao rezervaciju. Druge sobe nije bilo.

A nasred sobe stajao je jedan jedini krevet.

„Odlično“, rekla je.

On je spustio torbu i pogledao je. „Konačno nešto oko čega se oboje slažemo.“

Već sam njegov osmeh bio je dovoljan da je podseti zašto ga ne podnosi.

Dogovor je bio jednostavan: svako na svojoj polovini kreveta, što manje razgovora, a ujutru oboje zaboravljaju da se ovo veče uopšte dogodilo.

Na papiru savršen plan. U praksi nešto lošiji.

Pogotovo kada se dvadeset minuta kasnije vratio iz kupatila mokre kose i u dopola zakopčanoj košulji.

Nije ga pogledala.

Bar ne dovoljno dugo da bi se računalo.

„Ako budeš još malo očiglednije zurila u taj meni, verovatno ćeš naručiti svih sedam deserata.“

„Bolje su društvo od tebe.“

„To boli.“

„Preživećeš.“

Uvek bi preživeo. Na njenu žalost.

Kasnije su ležali svako na svojoj strani kreveta, a između njih je bilo nekoliko centimetara praznog prostora i otprilike šest meseci neizrečenih primedbi.

Nije mogla da zaspi.

Krivila je dušek, pretoplu sobu i njegovu naviku da prisvoji polovinu pokrivača.

Kada se okrenula, shvatila je da je budan.

Gledao ju je drugačije nego obično. Bez onog iritantnog osmeha. Bez opaske na vrh jezika.

To ju je gotovo još više uznemiravalo.

„Šta?“

„Ništa.“

„Onda prestani da gledaš.“

„Mogao bih da kažem isto.“

Htela je nešto da odvrati, ali nije.

Što je već samo po sebi bilo neobično.

Njegov pogled je na trenutak skliznuo na njene usne. Toliko kratko da je mogla da se pretvara da nije primetila.

Nije se pretvarala.

„Ne počinji“, rekla je.

„Šta?“

„To.“

„Baš precizno.“

Opet taj osmeh.

I upravo je to bila greška.

Poljubila ga je pre nego što je uspeo da izgovori još neku pametnu opasku.

Na trenutak je zaista zaćutao.

Mala pobeda.

Onda joj je ruka skliznula oko njegovog struka i sve je vrlo brzo prestalo da deluje kao dobra ideja.

Poljubac je trajao predugo da bi ga sledećeg jutra mogla otpisati kao impuls. Kada se odmakla, još uvek su bili dovoljno blizu da oseti njegov dah na licu.

„Radiš li to sa svim kolegama koje ne podnosiš?“

„Samo s onima koji previše pričaju.“

„Onda sam u opasnosti.“

„Uvek si i bio.“

Ovog puta ga je poljubila sporije.

Njegovi prsti zastali su tik iznad ruba njene majice i nekoliko sekundi niko se nije pomerio.

To je bilo gotovo gore od dodira.

Jer je još uvek imala priliku da se povuče.

Ali nije.

Šest meseci zadirkivanja, pogleda i onog čudnog osećaja da se svađaju malo previše strastveno odjednom je dobilo sasvim logično objašnjenje.

„Ovo se sutra ne pominje.“

„Naravno da ne.“

„Ozbiljno.“

„I ja.“

Njegov osmeh joj je govorio da mu ni sama ne veruje.

Sutra će opet biti kolege. Opet će se prepirati na sastancima i dobacivati jedno drugom sarkastične opaske preko stola.

Samo će jedna stvar biti drugačija.

Sledeći put kada je bude gledao malo predugo, više neće moći da se pretvara da ne zna šta to znači.

A to je bilo mnogo opasnije od jednog kreveta.